Love is in the air lalala lalala laaaaa

Dobro veče dobri ljudi. Imam da izjavim za javnost da sam se zaljubila! ZALJUBILA! Neki ste primetili da me nema 3 meseca a neki i nismo. Ni blog ni tviter ni ostali virtuelni svetovi, paralelni univerzumi, mi nisu bili ni u deliću malog mozga prethodna 2-3 meseca. Jeste li otpatili i odbolovali svoje izgubljene ljubavi? Jeste li ispravili sve nepravde u ovoj državi? Zbrinuli pse lutalice? Ni vesti ne čitam u poslednje vreme, da nam se nije premijer, ne daj Bože, promenio?! Ne zamerite mi, bila je šteta da se ovo lepo, prolećno sunce ne iskoristi na pravi način. Greh.

Znate onaj osećaj kad provedete sa nekim čitav dan ili veče i kada vam, koliko god vremena da provedete zajedno bude malo? Znate onaj osećaj kada zaspite pored tog nekog i kada vas probudi u sred noći lagani, poput dodira leptira, poljubac u rame? Znate onaj osećaj kada se probudite pored nekog i kada taj neko poljubi svaki milimetar vašeg tela za dobro jutro? Onaj osećaj kada ne znate da li bi pre slušali ono što ima da vam kaže ili gledali u tu osobu bez treptaja? Onaj osećaj kad predigra krene u kafiću, na ulici, gde god, pa se zavodite dok ne poludite znacima i signalima koje samo vi vidite i osećate a sex počinje s’ vrata?

E, to….

Šta da vam kažem još sem da privučete tu osobu do sebe i da joj pokažete koliko ste srećni pored nje, vama koji ste u dugim vezama, brakovima, da se potrudite da se ponovo zaljubite jedno u drugo a vama koji patite za izgubljenim ljubavima da se okrenete malo oko sebe i pustite nekog drugog da uđe u vaše tajne odaje i nacrta vam osmeh na licu. Volite se ljudi. Život je lep!

Ženski mozak

Sviđam mu se 100%. Da mu se ne sviđam ne bi seo baš za moj sto, mogao je za neki drugi. I ne bi me vraćao da skinem jaknu i ostanem još malo da mu nije bilo prijatno da razgovara sa mnom. Mislim, nije bio sam, imao je društvo, nisam morala baš ja da ostanem. Nego, ako sam mu se dopala zašto on mene posle toga nije potražio? Otkud on zna da li će me i kada ponovo videti? To što me je u poslednje vreme viđao relativno često, na svakih 10 dana do 2 nedelje ne znači da ću opet doći za toliko. Ne mogu ja da budem tamo svaki put kad on svira. Uostalom, ne zadovoljavam se odavno više samo gledanjem i  sat-dva razgovora nakon toga, prevazišla sam to odavno. Mada kapiram, da mu se nisam svidela ne bi prihvatio odmah, iste sekunde, moj zahtev na fb niti bi mi odmah odgovorio na poruku. Ne bi se samnom dopisivao ni sutradan, što bi odmah odgovarao na poruke ako ne želi da se dopisuje i ako mu se neko ne sviđa. Mogao je da mi napiše da je u gužvi i da me otkači ili da mi šalje odgovore na svaka dva dana. Ja to tako radim kad mi se neko ne sviđa. A što mi onda nije posle toga sam poslao nešto?! Mogao je da izmisli 1000 povoda. I zašto je morao da čeka da prođe dve nedelje dok se opet ne pojavim? Baš ga briga, eto što! Odgovarao mi je čisto da ne ispadne nekulturan sigurno! Dobro, sledeći put se prvo sa mnom pozdravio i  opet je seo za moj sto, tačnije, pored mene  a nije morao, imao je gde drugo. I razgovarao je sa mnom kad god je bilo prilike da mi se obrati. I dodirivao me je kao slučajno. I pozvao da svi zajedno izađemo na drugo mesto u sredu. Pozvao je i da dođemo na njegov koncert. Ali to sve opet ne mora ništa da znači. Možda bi pozvao ostale i bez mene iako se meni obratio kad je pozivao. Za koncert pogotovu nije moralo ništa da znači. Pa ja da imam koncert išla bi okolo i trubila svima i zvala svakog koga sretnem. Na kraju ionako nismo ni otišli nigde jer on nije mogao, imao je puno obaveza i to veče i sutradan rano ujutru. Izvinjavao mi se i objašnjavao a nisam ga ništa ni pitala, valjda to ne radiš kad te boli uvo za nekog. Rekao mi je da mu je ta cela nedelja u velikom haosu, da će biti rasterećeniji od svedeće i ok, razumem, zaista mnogo radi ali zašto mi onda do sledeće nedelje nije poslao ništa?! Pa ne mogu ja da opsedam čoveka i šaljem mu svako malo poruke i izmišljam povode! To nije moj stil! Mada, nešto kapiram, da mu se ne sviđam ne bi Milanu pričao o meni. Mogao je da pretpostavi da će Milan da kaže Vladi i da to može da stigne do mene. Navodno je oduševljen sa mnom i navodno je rekao da sam jako pametna i da sam skroz njegov tip, al ja u to ništa ne verujem! Ko zna šta je stvarno rekao pa se to zagubilo i izmenilo dok su se tak igrali gluvih telefona! Dobro, i sledeći put je opet seo pravo pored mene. I rekao je da bi voleo da me vidi na štiklama. I gledao me je tako da mi je par puta bilo neprijatno i da sam morala da nešto iskomentarišem, da ne bi bilo bez veze da se samo tako gledamo kad mu uhvatim pogled. Opet sam imala utisak da svaku priliku koristi da mi se obrati, da me pecne, da me dodirne… Pitala sam ga kroz par dana da li je zadovoljan kako je prošlo na koncertu jer nisam mogla da odem. Lepo mi je, opširno, odgovorio na poruku. Da mu se ne sviđam mogao je i kratko, u dve reči, kao što je to radio Njoj kad je pokušavao da je otkači. I odmah mi je odgovorio, nije kao sa Njom čekao da prođe par dana. Ali… zašto se nije sam setio da mi pošalje nešto? Šta god. Da započne sa mnom sam neko dopisivanje ako sam mu se svidela? Znam da ima mnogo obaveza, ispalo je skoro da mi se pravda kad sam juče otišla a njega nije bilo pa opet izmislila povod da mu se obratim porukom posle 2 nedelje. Objašnjavao mi je zašto nije došao i rekao da mu ne zamerim iako ga nisam ni pitala i rekao da ćemo otići jednom tamo gde smo planirali onda kad nije mogao. Rekla sam mu da ovo “jednom” zvuči baš obećavajuće i ohrabrujuće a on mi piše da ne zamerim i da ga skroz izbaci iz koloseka kad mu se desi nešto što nije planirao. Rekla sam mu da ne zameram ništa, da se opusti i da ćemo otići “jednom”. Kaže, “E neka si mi rekla”. Da li je shvatio šta sam htela da kažem? Da li je njemu jasno da mene može da prođe dok se on organizuje? I zašto mi pobogu ne piše? Sigurno mu se ne sviđam. Istripovala sam se. Protumačila sam pogrešno sve! Otkud on zna kad ću opet da se pojavim i da li ću uopšte?! Ma da, boli ga uvo. Neću da mu pišem više ništa. Neću ni da idem bar dve nedelje! Mada… ti pogledi, da zadirkivanja kao da smo tinejdžeri, ti razgovori, te poruke kako su napisane… Evo ne znam. A šta ti misliš, dal se ja njemu sviđam?! Evo, sve sam ti ispričala…

Pazi šta želiš.

Šljivka je srećna žena. Rano je počela da radi. Stepenovala je fakultet kako ne bi bila bez ikakvog parčeta papira onog momenta kada je rešila da svoju dugogodišnju vezu kruniše brakom kako bi odmah počela da radi i doprinela u stvaranju porodice i toplog doma. Šljivkin mužić je dobar čovek, miran i tih, povučen. Ima dobar posao, ne mnogo dobro plaćen ali stabilan, državna služba. Osim podrške da stepenuje diplomu i počne da radi pa da završava fakultet usput, kada za to bude imala volje i želje, Šljivka od svog mužića ima i ogromnu pomoć u kući.  Iz njihovog doma, kupljenog na kredit, često se širi divan miris kolača koje on sprema, da je iznenadi a često je i, kada rade različite smene dočeka kompletno sređen stan. Iz Šljivkine i mužićeve ljubavi, nakon par godina onog “i u dobru i u zlu” razvio se plod. Dobili su predivnu, preslatku devojčicu sa prćastim nosićem. Šljivkin mužić svoju ćerkicu obožava, satima se igra sa njom, prati pomno svaki korak njenog odrastanja i maksimalno pomaže oko devojčice. Devojčica je izuzetno umiljata, nasmejana i vrlo dobro zna šta sme a šta ne sme. Dete kakvo svaki roditelj može samo da poželi.  Nakon završenog fakulteta Šljivkina karijera je vrtoglavo krenula uzbrdo zahvaljujući mnogobrojnim poznanstvima stečenim za vreme rada u struci zahvaljujući stepenovanoj diplomi.  Šljivka kaže da bez njegove ljubavi, podrške i pomoći ne bi uspela da završi fakultet do kraja a da u isto vreme i radi i vodi računa o detetu. Šljivka ima velike planove. Ogromne. Šljivka kaže da im je sex i dalje fantastičan. Nema “ja” i nema “on” postoji samo “mi”. Šljivki drugarice joj često zavide na braku, poslu, životu uopšte. Čak se ne trude to ni da sakriju. Često joj kažu, onako u šali, da pošalje malo svog mužića kod njih, da im pospremi malo po kući ili napravi kolače i nude svoje Muževe u zamenu, bar na kratko.

Šljivka je nedavno dobila batine od svog mužića. Vrištala je koliko je glasa imala dok joj je držao nož prislonjen uz vrat i vukao sve dok nisu čule komšije i pozvale policiju. Iz druge sobe se čula vriska devojčice koja se probudila i videla da tata tuče mamu. Razlog, njegova patološka ljubomora. Od kako je krenula karijera uzbrdo krenule su i haljinice i suknjice, više posla, manje komunikacije. Šljivka je zahvaljujući svojim poznanstvima dobila vrhunskog advokata i sredila da joj mužić bude u produženom pritvoru, da se opameti, pokrenula tužbu za razvod braka i niz krivičnih. Detetu je rekla da je tata “na terenu” ali kaže da devojčica stalno pita za tatu i da joj baš nedostaje. Šljivka vara svog mužića. Godinama. U ovog poslednjeg se baš zaljubila, sa njim je u vezi godinu dana. Šljivka kaže da nema nameru da mu rastura brak, ima i on malu decu, ali eto, lepo je, pa koliko traje. Šljivka se nakon mužićevog pritvora pomirila sa njim. Oprostila mu je i povukla tužbu. Jbg dete, jbg kredit, jbg stan, jbg pomoć u kući. Kaže, pokajao se, neće više, plakao je i molio za oprost. Šljivka je trenutno iza rešetaka. Za devojčicu sada je mama na “na terenu”. Zloupotrebila je službeni položaj. Imala je ogromne planove do kojih se teško dolazi legalno. Dok je mužić bio “na terenu” mnogi poznanici su joj izašli u susret, dobila je snagu i uzletela, mislila je da može sve pa se malo zanela. Za šačicu para. Mužić ništa nije znao mada je naslućivao. Šljivku sada nema ko da štiti. Nije nikakva krupna zver niti iko od nje zavisi, niko nema interes da je čupa odatle. Onaj njen u kog se zaljubila je sa njom “na terenu”, on je i doprineo tome da je sada oboje tu gde jesu. Mužić je saznao da ga vara. Podneo je tužbu za razvod braka. Drugarice više ne zavide. Nema ih, ni jedne. Odjednom su prezadovoljne svojim Muževima.

Dobro jutro džezeri

Nešto su mi u poslednje vreme dosadili zvuci iz susednog stana preslišavanja za poslednji ispit a dosadila mi je i strepnja kad će onaj drugi da pokuca na vrata opet i koji će povod sad da izmisli. Rešim da izađem i da jednostavno nisam tu. Ni za jednog. Dosadilo mi i pretraživanje oglasa za posao, dosadila su mi i ona sažaljiva pitanja sa suznim očima “Još ništa nisi našla?” a dosadila sam i sama sebi od vrzmanja po kući i razmišljanja o onom koji je uradio ono što nikako nije smeo ni meni ni svojoj porodici.  Bez previše biranja garderobe za izlazak, više po tome da mi bude udobno, sa samo malo maskare, u ravnoj obući izlazim rešena da zaboravim, bar to veče.

Mesto za izlazak uobičajeno, jedno od onih gde kad uđeš prvo se pozdraviš sa konobarima pa sa muzikom pa sa društvom za jednim stolom pa za drugim i na kraju odšetaš do svog stola među ljude koje poznaješ četvrt’ veka. Ista meta, isto odstojanje kao pre zatvaranja u sopstvenu ljušturu pre godinu dana iz koje još ne osećam da sam potpuno sposobna da izađem ali rešena da hoću.

Uopšte ne znam u kom trenutku tačno sam ga primetila. Nije to neko koga nikada ranije nisam videla niti mi se odjednom od alkohola pomutio vid pa mi naprasno postao lep neko koga inače ne bi ni pogledala. Istina, malo sam razgovarala sa njim, više slušala hvalospeve o njemu ali ne vidim ga prvi put. Jednostavno mi se ovaj put pogled malo duže zadržao. Svirao je… Delovao kao da niko i ništa na svetu ne postoji osim njegovog instrumenta i zvuka koji sam proizvodi. Delovao je zadovoljno. Širio je oko sebe upravo onakvu energiju u kakvoj sam želela i sama da budem, barem to veče. Da sviram svoju pesmu, zadovoljno i da ne vidim i ne čujem ništa okolo pored tolike buke.

Iz te neke mešavine zvuka, koji dopire od njega i tišine, kad ne čuješ nikog oko sebe, prenu me Ona. Priča o njemu. Slušam i razmišljam, gde baš mene, od svih ljudi ovde nađe da mi pričaš kako ti baš on treba da nakon duge veze da se kresneš sa njim jer znaš da bi ti baš sa njim bilo fenomenalno. Slušam i razmišljam, pa ako ti on samo za to treba ne kreći grabljivice, greh je, sa njim može da se radi još toliko toga.

Ona odlazi ranije, On nakon svirke seda pravo za moj sto, naspram mene, očima uprtih kao hipnotisan. Pričam, slušam, gledam i shvatam, nisam ni mogla ranije da primetim kad nisam gledala, nisam mogla da čujem kad nisam slušala i nisam mogla da sedim ovako naspram njega kad mu nisam ni davala priliku sedeći kod kuće. A vredan je svake pažnje.

Sledeći put nisam čekala da prođe previše vremena pre nego što sam otišla ponovo. Sačekala sam da Ona ode dovoljno puta da ga time odbije a On da pomisli zašto me nema. U međuvremenu sam čula da me je pominjao, oduševljen, kaže da retko sreće osobe sa kojima može tako da razgovara o svemu. Sledeći put sam pažljivije odabrala garderobu, crnu majicu, napred klasičnu i ležernu da delujem smerno dok razgovaram, na leđima od providne crne čipke koja jedva dodiruje telo da mu privučem pogled dok svira. Sledeći put nisam ni razmišljala o tome da li će posle svirke sesti za moj sto, znala sam da hoće kao što sam znala i da će prikovanog pogleda koristiti svaku priliku da započne samnom razgovor ili da me kao slučajno dodirne u toku razgovora.

Ona i dalje odlazi tamo svaki put kad On svira u nadi da će ga odvući na drugu stranu mada tvrdi da je pronašla novu žrtvu, On iskorišćava svaku priliku da mi se približi a ja… ja uživam u toj igri. Odlazim kadkad, puštam ga da mi priđe dok sam tu pa nestanem da se zapita gde sam. Uspela sam da se zanesem, da zaboravim, barem privremeno. Trebalo je samo da izađem.

Biću dobro.

Jedi govna D. Bila sam večeras kod tvojih. Obiđem ih tako s’ vremena na vreme, jednom u dve nedelje do mesec dana. Dobro su, koliko to mogu da budu. Majka ti je bolje, prošli put je bila baš loše kada sam ih obišla. Tata onako, mnogo radi, kaže, tako mu je lakše, kad je mentalno okupiran. Promeni raspoloženje nekoliko puta dok sam tamo, bude ok pa mu se odjednom nadvoje crni oblak iznad glave. Imate istu mimuku, umem vrlo dobro da prepoznam tok njegovih misli i šta znači kad mu se odjednom skupe usne i skrene pogled. Tvoja mama je opet spremala večeru za nas troje i opet su mi napunili kese da nosim kući, ovog puta lubenicu bez semena i dve pune kutije kolača. Rekla sam im da to ne rade jer ne želim da osećaju obavezu da išta spremaju svaki put kad se najavim da dodjem ali džaba. Odnela sam po narukvicu tvojim sestricama od ujaka da im odnesu za vikend kad odu kod njih. Večeras nismo puno pričali o tebi. Mama te je pominjala više puta u priči, onako kao usput, kasnije sam te ja malo pominjala sa tatom dok me je vozio kući ali smo ovog puta preskočili analiziranje onoga što si uradio. Iskreno, nemamo više ni šta da analiziramo i kažemo išta novo na tu temu a što već nismo rekli milion puta u proteklih nekoliko meseci. Divni su ti roditelji, zaista. Predivni. Obrazovani, pametni, dostojanstveni. Zbog njih sam najviše ljuta što si otišao. Ljuta sam i zbog sebe, i dalje ne mogu da verujem da si bio toliko sebičan i da si to uradio pre svega njima a onda i meni u koju si se kleo i radio sve samo da se zbog nečeg ja ne naljutim i da me nečim ne povrediš ili uvrediš. Tvoja majka sleže ramenima, šta će. Kaže, poštovali smo sve njegove odluke, moramo da ispoštujemo i ovu poslednju, da više ne živi. Divim im se, znaš. Sve što su imali u životu odjednom nemaju a oni su i dalje tako racionalni. Volela bih da mogu ponekad da im ispričam neku našu anegdotu, nešto što možda nisu znali o tebi ali nemam šta. Bio si tako….pa tako nekako običan i ispravan. Uvek sa parama za taksi kad se krene u kafanu, uvek pripit, nikad pijan, uvek nasmejan i spreman da sve nasmeješ i oraspoložiš, uvek tu za sve i za svakog, nikad u nekim teškim pričama i problemima. Da li si u toj trci da drugi budu srećni izgubio sebe ili je nešto drugo bilo po sredi ne znam, niti ću ikada znati. Ni ne tražim razloge više. U neku ruku nisi ni zaslužio nakon što si nas sve na kraju ovako lepo “usrećio”. Jedi govna D. i zbog svog onog razumevanja šta god ja uradila ili rekla i kad nije bilo na mestu, i zbog prećutkivanja onoga za šta si pretpostavljao da se ne bi složila sa tim i zbog sklanjanja kad pokušam da započnem svađu i zbog onih pesama koje si mi posvetio taj dan i dan pre nego što si to uradio. Da si bar jednom došao i oterao me u pičku materinu… Pičko.

Tresla se gora rodio se miš

Novi Komšija se uselio u Komšijin stan vrlo brzo po njegovom odlasku. Zapravo, nismo ni znali da smo komšije nego smo se sasvim slučajno upoznali na fakultetu dok smo čekali rezultate ispita. Mi matori studenti, ili kako to neki vole da kažu, večiti studenti, sa zaostalim jednim ili dva ispita do kraja, smo vrlo solidarni i svesrdni kad je pomoć u pitanju, samo da se ratosiljamo više knjige i konačno skinemo tu omču s’ vrata, te mi ni malo nije bilo čudno to što mi je ponudio da mi pomogne oko ispita i ponudio svoj broj telefona da ga slobodno pozovem ako mi nešto treba jer je on položio a ja pala. Ja, plavuša, lepo i kulturno se zahvalim, ne uzmem broj i odem jer k’o velim, samo moje dupe prikovano za stolicu može da mi pomogne. Potpuno ali potpuno izignorišem činjenicu da smo mi ustvari, dok smo čekali rezultate, blebetali tri sata o svemu samo ne o ispitima, da mi je rekao da će me odvesti na kafu ako položi, na svoje omiljeno mesto, da mi je sve vreme šmekerski držao kaput jer sam ja dama a on pored mene pa nema potrebe ja da ga držim, da me je par puta pecnuo da opipa teren i da mi je, kad smo trebali da se rastanemo, dobacio da vrlo lako može da se desi da se mi više nikada nećemo sresti ako sad ne ostanemo u kontaktu. Dal sam gledala u njega to jutro pa sam bila toliko zauzeta da ga nisam ni čula ili sam bila nezainteresovana zbog Komšije, ili sam bila pogubljena zbog ispita, evo pojma nemam tek ja otišla. Samo tako lepo izašla iz zgrade i otišla….

Na pola puta shvatim šta sam uradila tj šta nisam uradila a trebala sam. On je lep pa visok pa crn pa ima predivan osmeh pa pametan pa komunikativan pa zabavan i još i direktan i nedvosmislen i još ti je ponudio pomoć a ti glupačo samo tako otišla! Panika! Dal da se vratim ili da idem. Ne, glupo je da se sad vratim a i ako se vratim on je sigurno otišao. Jaoooo glupačoooo! Pa ne, stvarno si plavuša! Pa kud ne videh na spisku bar kako se preziva pa da ga potražim na fb?! Ma šta fb, kao da bi uradila nešto konkretno? Poslala mu poruku? “E, ćao, ja te našla na spisku pa te sad našla na fb pa reko’ da te pitam jel znaš mozda da mi objasniš, pošto baš nemam koga da pitam a u knjizi ne piše, šta se desi ako suprižnici žive u Norveškoj a imaju državljansvo Azerbejdžana pa hoće da usvoje dete iz Zimbabvea čiji će zakon da se primeni?” Ne, ne, potpuno loš scenario. Dodjem kući očajna, zovem Maju da kukam pa posle Maje Tanju pa posle Tanje Natašu pa posle Nataše Danijelu i sve mi kažu isto: “Glupačo!”. Sedim tako očajna sa filmom u glavi kako ja više ne umem da se ponašam kad su te stvari u pitanju i kako ću ostati večito sama jer sam se zatalebasala u onog što me neće pa ne vidim i ne čujem druge i samo mi sine… za dva sata mogu da odem da vidim gde sam zabrljala na testu, ako je sudjeno da se sretnemo opet sreščemo se! Ako se ne sretnemo nisi uključila mozak na vreme, nije ti se upalio alarm, napravila si sr*nje i jbg. Lepo dignem dupence i opet pravac fakultet, svojim poslom, interesuje me gde sam pogrešila, molim lepo, pa ako se sretnemo, sretnemo se.

Bila, videla svoj test, odslušala profesora gde sam pogrešila a nisam ga ni čula, krenula napolje, sve vreme razgovaram telefonom (Maja na vezi, zanima je jesam li ga našla) penjem se uz stepenice, on niz stepenice! Nehajno mu drugom rukom mahnem i dam znak da sačeka jer kao, kad smo se već sreli mogla bi nešto i da ga pitam, završavam telefonski razgovor i opet, kao tog jutra krećemo u priču o milion i jednoj potpuno nefakultetskoj temi, nižu se same jedna za drugom jedna po jedna, jedna po jedna, vrištim u sebi od sreće, počela bi da djuskam tu na sred hodnika.

Tada sam saznala da nije otišao kući, iako više nije imao posla taj dan, jer je želeo da me sačeka. Kaže, nekako je znao da ću se vratiti. Tada mi je, kao klinac, stidljivo ponudio da mi sačuva mesto do sebe u čitaonici. Tada sam, dok smo se tukli za reč i na rečenice se nadovezivali onim “I ja isto!” saznala da mi je zapravo bliže nego što sam i mogla da pretpostavim, u komšiluku.

Od tada se desilo NIŠTA. Tresla se gora, rodio se miš. Mnogo se češće dopisujemo i čujemo nego što se sretnemo. Pojavljuje se ničim izazvan, nešto bezvezno da pita ne bi li imao povod da započne razgovor. Ja sam diplomirala, njemu je ostao još jedan ispit. Na obećanu kafu nismo otišli jer je, kaže, rešio da nema ništa ni sa jednom dok nju (knjigu) ne otkači i da dok se to ne desi nema mesta za druge ali da ne brinem, da sem nje, sa kojom planira uskoro da raskine, nema ni jedne više. Opet čujem korake.

Blogerska je ljubav pregolema

I fatalna. Prvo se čitate tiho, bez mnogo upuštanja u komentarisanje, svratiš kod njega s’ vremena na vreme pa uzvratiš gostoprimstvo. Nakon toga te posavetuje, zanimljivo… vidiš, prošli ste skoro isto, pije vodu savet, mogla bi nešto i da naučiš. Next step, svraćate jedno kod drugog sve češče, uđeš u suštinu svega što je napisao i onog nedorečenog i onda shvatiš… nešto se čudno dešava… polako se zaljubljuješ. U svaku njegovu reč…  i ono između redova… zaljubljuješ se i u njegovu tugu.

Sledi monolog sa samom sobom: “Čekaj! Stani! To nije moguće! Ne poznaješ ga, nikada se niste videli. Pusti ti to što on piše, ko zna ko stoji iza toga. Ko zna ko je i kakav je ustvari u realu. Gasi blog! Smesta! Ne piši, ne čitaj! Dosta!”

A onda se jedne hladnjikave večeri, uz šolju toplog čaja i očijukanje preko ekrana, uz svo vrištanje iznutra da to ne radiš i blentavi smešak, dok odgovaraš na poslednji komentar, preselite u private jer ima tu još što šta da se kaže a što ne moraju svi da pročitaju…

Mesecima ti je tu, prisutan u svim segmentima tvog života a ustvari nije, tamo je negde. Pratite se kao senke, dišete istim ritmom ali ti znaš da on i dalje diše za nju, the One. Ne pominje je ali ti znaš, pa toliko je pisao o njoj…. Onda kažes sebi da do upoznavanja u realu neće doći, ne, definitivno ne, dovoljno je i ovako. Na kraju krajeva osećaćeš se golo, on zna tvoju ličnost i tvoju suštinu možda i bolje od bilo koje osobe koju viđaš svakodnevno, pred njim ništa nisi sakrivala jer tvoj blog si ti. Drži te sve vreme nekako na distanci, priča o nekakvom umoru, on bi ovo a ne bi ono a ne zna ni sam šta bi iako te još nije ni video face to face ali dolazi… uporno. Čini ti se da te je nekako odbacio i pre nego što ti je pružio šansu da te još malo bolje upozna ali tu je, zajedno se smejete, komentarišete, do svitanja razgovarate…

U nekom momentu počne da te grize neprestano da bi sve to moglo i live, grize i njega, nekako mu to valjda dodje kao prirodni sled stvari, očekivano… I opet se premišljaš jer znaš, mnogo, mnogo toga znaš i znaš da zna ali ne možeš više da se boriš.

Za prvo viđanje se spremaš tri dana unapred, znoje ti se dlanovi, steže se stomak, bezbroj puta premotavaš film unazad, preslišavaš se, vrtiš izmišljeni scenarijo kako će sve da prodje i šta ako nešto podje po zlu.

Prvih sat vremena bude malo čudno, znate se a ne znate. U drugom satu brbljate kao da više nikad nećete imati priliku da išta kažete. U trećem satu se pojebete tako da momentalno shvatite oboje da do sada ustvari niste znali šta je sex, da ste živeli u zabludi da je pre toga bilo dobro. I tako svaki naredni put samo još bolje i još jače, i još ludje…

Šetate, sedite na plaži, plešete, ljubite se na kiši, ćutite, razgovarate… Kad si tužna skuplja ti suze usnama, privija uz grudi da brže prodje, opet razgovarate…. Predigra počinje i pre vidjanja, rečima, celo veče flertujete, zavodite se, skidate se svakim pogledom, onako kao usput se dodirnujete, dok ne stignete do kreveta… ili do poda… stola… kupatila… i posle opet razgovarate… dok ne shvatite da je vec 8 ujutru i da bi bilo pametno da malo i odspavate. Posedujete sve komponente jednog savršenog, srećnog, para samo što se u svim tim razgovorima i šaputanjima do duboko u noć jedna tema redovno izostavlja… priroda vašeg odnosa jer…

…ti i dalje znaš… the One je postavila standarde a on je čeka, onako zaneseno, sanjalački da se vrati… a ti si se u tu zanesenost i zaljubila… nećeš biti nikad the One, na The Second ne pristaješ a on ne odustaje od svojih ideala. A priča se i dalje produbljuje…. Sem priče tu su i još češća viđanja jer se u nekom momentu doselio u tvoju zgradu, tu blizu, u stan pored, zid izmedju a čuješ svaki šum, osetiš svaki korak.

Povučeš se u nekom momentu jer ti postaje besmisleno ali on je i dalje tu. Ignorišeš zvuke iz stana pored. Onda shvatiš da ti nedostaje pre svega kao prijatelj pa se vratiš. Onda opet sve iz početka, razgovarate pa se pecnete pa se peckanje razbukti u vatru pa shvatiš da samo prijatelji nikada niste ni bili niti ćete moći da budete.

U nekom momentu se umorite. Oboje. Vezani ste nekim nevidljivim, neraskidivim nitima, tu ste jedno drugom u svakom segmentu života, u svakoj pori, ali dalje se ne može, nedostaje ono “nešto”. Volite se na neki čudan, uvrnut, “blogovski” način ali ne ide. Ti bi dalje, još više i bliže ali ne po svaku cenu a on bi i dalje nju, the One. Ma koliko da ste bliski shvatiš da mu jedostavno nisi dovoljno dobra iako je bežbroj puta provrteo da pada u očaj jer ne zna šta mu je i šta mu fali i šta to kod njega ne štima kad je sve toliko savršeno sa tobom. Znam ja. Ja nisam the One. Niti ću ikada biti. A ne valja ni kad je sve savršeno.

Pustila sam ga da ode. Previše sam ga volela da bi ga i dalje držala tu, iako mi se činilo da baš i ne želi nikud (Inače ne volim ovu reč “voleti”, zvuči tako nekako kliše, slabašno, tanano…). Nedugo po njegovom odlasku u njegov stan se doselio Novi Komšija…

Jednom davno, na blogu mi je napisao “Ne možeš dalje dok god ne osetiš da je pukao čvor”. Gle ironije, njegov je u tom trenutku još uvek bio vrlo izdržljiv. Mislila sam da se ovaj moj pokidao al nešto me zategne ovih dana kad mi pokuca na vrata, kad svrati da vidi da li je još nešto zaboravio da ponese sa sobom i da li je izmirio sve račune. Nešto razmišljam, možda je pametnije da se pravim da nisam tu.

A ti ako ovo čitaš, mada znam da si prestao da se šunjaš po blogovima (ili bar mislim da jesi) samo prođi, produži, tiho, na prstima, potudi se da te ne čujem. Ako se zadržiš još jednom ne verujem da ću imati snage da te još jednom pustim da odeš.

Kuc-kuc

Svratio Komšija pre 3 dana, posle 9 meseci od kako se odselio, da proveri da li je izmirio sve račune. I danas i juče se vraća, kao da je nešto zaboravio a nelagodno mu da pita. Stane na dovratak, nešto krene da kaže pa zastane, krene da ode pa se još za nešto vrati. Kada je odlazio rekla sam mu da ide i da se ne okreće i zaista sam mislila da neće, otišao je za svojim željama i očekivanjima koje ovde nije mogao da ostvari. Kada je otišao vrlo brzo se u njegov stan doselio novi dečko, pametan, šarmantan, nasmejan pa je ublažio prazninu. Šmeknemo se ponekad usput kad se mimoiđemo u ulazu. Dogovaramo kafu već dugo, nikako da je popijemo ali postoji to neko iščekivanje i jedva čekanje. Sam Bog ga je poslao onog momenta kada sam mislila da ću ogluveti i onemeti od tišine i praznine koju je Komšija ostavio za sobom. Znala sam od početka da će jednom otići, imao je druge planove i snove. Nisam znala kada ali sam znala da hoće. Učinio mi je u neku ruku uslugu kada je doneo odluku da ode, i meni i sebi, iako smo bili na pragu da počnemo da živimo u istom stanu nakon svega što smo prošli. Evo ga sad opet na vratima. Rekla sam mu da ne bi volela da se zadržava. Kao i uvek poštuje moju odluku, ne zadržava se ali evo ga već treći dan svraća, sve kao usput, na kratko, da još nešto pita. Svako pitanje radja još jedno pitanje i podpitanje i svako podpitanje još bar 3 podpitanja. Pričam na vratima naslonjena na dovratak, ne mogu da prestanem da brbljam ali ne dam se, ne zovem da udjemo unutra a preko njegovog ramena gledam novog Komšiju kako izlazi iz svog stana, neodoljivim osmehom me pozdravlja i grizem se iznutra šta li je sad pomislio. Grizem se i šta ako ovaj drugi nastavi da svraća, neću moći još dugo da ga držim pred vratima.

Možda spava…

Kad pređeš tridesetu ne d’o ti Bog da nisi barem u vezi ako već nisi u braku. Kao da ja volim da budem sama i kao da ne želim da utonem u mirnu luku, svašta! Poštujem svačiju lepu želju  da me “zbrine” jer oni misle da ja to zaslužujem i da ne treba da budem sama ali ljudi moji, šta sam se ja naizlazila sa onima baštajideuztebe i odličnobisteseslagali i kakvi su to likovi bili…

Jednom je to bio najbolji drug dečka moje drugarice Maje, niži od mene skoro za glavu i to na mojih celih metar i šezdeset. Ajde reko’ da ne sitničarim, nije sve u izgledu, visini… šta i ja pa izmišljam, ne mora baš svaki da mi bude dvometraš. Sednemo nas petoro na piće, Maja, njen Nikola, Pikolino i Tanja (nju smo poveli jer joj je bilo dosadno kući), usiljena atmosfera, svako misli da mora da zabavlja nekog, nešto kao ćaskamo, sve nešto nategnuto i izveštačeno, Piklino ne progovara! Ništa! Celo veče! Nit’ romori nit’ govori. Raziđosmo se uz Nikoline poglede koji govore izvinizaovo i neznamštamuje i moje i Tanjino nagađanje šta je čoveku i smejanje ceo put do kuće. Sutradan zvrndaju telefoni, od “Izvini, popio je koju rakiju pa ga je spustilo baš kad smo se našli a baš si mu se svidela” do “Pa zar ti se ni malo ne sviđa?” i “A da odeš sama sa njim još jednom na kafu, možda ti se svidi?”. Da stvar bude najinteresantnija, Tanja i Pikolino su se posle nekih godinu dana slučajno sreli, nisu se prepoznali, zaljubili se  i eno ih sad na putu da naprave petiro do sedmoro dece. Nije kome je rečeno nego kome je suđeno. Svi đuture se često viđamo i ume po nekad da bude vrlo interesantna situacija, posebno kada neko pomene da ima baš nekog idealnog za mene.

Drugi put mi je Goca nabacivala kolegu sa posla. Kaže super je, dobar je, pametan je, lep je, šta hoćeš više?! E pa taj dobar i pametan i lep je celo veče neurotično mlatio prekrštenom nogom celog tela savijenog kao pereca, zatim je savijao paklicu cigara na pola pa na pola pa na pola dok nije napravio kockicu milimetar sa milimetar (i dalje mlateći nogom samo što je odkrsto), onda je cepkao neki papirić, pravio konfete od njega, grickao nokte i umalo u povratku kući zgazio pešaka. I opet sutradan pozivi i opet ista pitanja. Reko’ aman ženska glavo nisam se ni ja njemu dopala ali ne, “Ti njemu baš jesi. Pa šta ti hoćeš? Pa to što ti tražiš ne postoji! Pa ti očekuješ nekakvo savršenstvo!”.

Treći put mi je sestra sestrine sestre nabacivala nekog ruralnog gospodina, kaže “Ima državni posao”. Ma super, to je to, baš ta činjenica me neverovatno privlači i pali, ništa neobavezna čavrljanja bez kraja, šarm, smeh, seksipil, flert… to je danas precenjeno.

Evo danas me zove komšinica Šljivka, opet se nudi jedan “divan”, “perspektivan”, “neverovatno zgodan” i “šarmantan” mladić. Osim opisnih prideva na brzinu mi je provukla da je pre 2 meseca dobio sina ali da ne brinem, nije u braku, to je bilo sa nekom kombinacijom sa kojom nema nameru da bude. Wtf jbt?!  I sutra će naravno opet da bude “Pa šta mu fali?”, “Pa ti ne znaš šta hoćeš!” “Pa tebi se niko ne sviđa”…

Sedim i razmišljam da li ja to njima delujem toliko očajno ili misle da mi je prošao voz pa kao daj šta daš ili su svi potpuno pogubili kompase. Kažu “Ti hoćeš zanesenost, toga više nema, prošli smo to, gotovo”. Gasim telefon i svetlo, sklanjam malo u stranu zavesu i gledam u prozor preko puta. Ne gori mu više svetlo, možda spava… Kakve li snove sanja?

Svakom prema zasluzi. Ovog puta meni.

Nada je bila moja cimerka za vreme studiranja. Živela je u mom stanu i završavala fakultet na mojim leđima tako što sam je večito bičem terala da uči i do besvesti preslišavala kad se približi ispit uz svo gunđanje, negodovanje i zanovetanje pa i svađe jer joj nisam davala da mrdne par dana pred ispit. Često sam zapostavljala svoje obaveze i nisam izlazila na svoje ispite da bi njoj pomogla da završi. Bilo mi je žao. Živela je od 1000 din nedeljno koliko je dobijala od svojih i povremeno neke platice koju bi zaradila radeći kao hostesa. Pred kraj studija odselila se u komšiluk, u svoj stan za koji su njeni godinama skupljali novac odričući se svega i lišavajući nju najosnovnijeg. Oduvek je imala neke depresivne tipove. Jednog joj je bilo žao jer je od rođenja imao kraću nogu i majku kalašturu pa se tako razvlačila sa njim dok nije preraslo u tešku patologiju. Sledeći je bio blejač iz kraja sa hroničnim nedostatkom para ali se za vutru uvek imalo. Onaj posle njega druge vere pod jakim uticajem svoje porodice koja je nikako nije prihvatala… Najnovijeg još uvek nisam stigla da upoznam ali ako je sudeći po svemu do sada viđenom unazad 15 godina, koliko je poznajem, ne verujem da ni ovaj novi mnogo iskače iz šablona. Tipove upoznaje uglavnom naduvana i pijana. Svako malo pomene da nekom nije mogao da se digne ili mu je pao u sred sexa. Od mene krije da duva jer zna da je za mene to jeftina zabava za tinejdžere a ne obrazovane ljude od 30 godina, kapiram da strepi od osude. Često se toliko obeznani od alkohola da ne zna ni gde je bila ni kako je došlo do toga da sa tipom kojeg je to veče upoznala dodje kući. Trudim se da ne osuđujem, kapiram nije ni luda ni glupa ni maloletna, ko sam ja da joj držim predavanja. Pravda se besparicom, nedostatkom posla i opštim nezadovoljstvom zbog stanja u državi. Bilo mi je žao godinama. Pokušavala sam da razgovaram, plaćala sve što sam mogla, pomagala da završi fakultet, nedavno je zaposlila kod sebe. Više mi je nije žao. Ni malo. Ovog leta smo se dogovorale da zajedno idemo na more. Negde u junu mi je rekla da nema od toga ništa jer, naravno, nema para. U julu sam je jedva namolila da krene samnom u moju vikendicu pošto su, opet, pare bile problem. Plaćala ulaz na bazen, kupovala cigarete, plaćala piće da bi mi po povratku iz vikendice saopštila da za dva dana ide na more. Kaže, njeni je ubedili, drugarica pritisla, nije ni planirala ni znala da će ići, ide na najjeftiniju moguću varijantu. U Grčku. Nisam joj ništa rekla, da ne pomisli da sam ljubomorna, poželela sam srećan put i lep provod, povukla ručnu i počela da preispitujem i sebe i naš odnos. Iznenada me puče po glavi to da je i prethodne godine bila na moru u Egiptu jer je “platila sestra” i one tamo u Francuskoj “kod drugarice” i one pre toga u Nemačkoj “drug platio kartu i sve tamo” i one još pre toga u Tunisu “tetkina tetka častila”… dok ja u Beogradu plaćam izlaske i kupujem cigarete jer se nema, radim kao mazga dok mi stižu topli pozdravi iz suncem okupane Grčke i pišem post u 2 ujutru dok se neko naliva rakijom ponetom iz Beograda jer se opet “nema” i duva se vutra jer se opet “nema”. Ona voli da bude jadna i da je sažaljevaju.U tome je stvar. Pa da, glupačo, zapošljavaj, odriči se, plaćaj po kafanama, slušaj jadikovke zbog nesrećnih ljubavi, sažaljevaj, neko drugi nema ni para ni vremena za takve stvari. I sedi u Beogradu i radi. Zaslužila si. I nikad ne reci da si ostala bez para jer su te, zaboga, tvoji naučili da imaš dostojanstvo i da se ponašaš isto i kad imaš i kad nemaš.  Koliko mi je nje godinama bilo žao toliko mi same sebe sada nije ni malo jer sam gledala a nisam videla. Sve što se dešavalo i dešava se sad sam zaslužila. Isto kao što je i ona. Svako bira svoj put i ljude oko sebe.